Korisničko ime      Lozinka

Nemaš nalog? Registruj se

Profil

Opšte informacije

Ime i prezime

Vesna Todorović

Godina rođenja

1944

Srednja škola

III beogradska gimnazija

Fakultet

Filozofski - Istorija umetnosti

Član udruženja

ULUPUDS, Exlibris društvo Beograd

Aktivni likovni kritičar, koji u sklopu svoje delatnosti otvara samostalne i grupne izložbe (Beograd, gradovi Srbije i regiona). Učestvuje u radu raznih selekcionih komisija i žirija za nagrade. U kontinuitetu prati rad slikarskih i grafičarskih kolonija. Bila selektor saziva slikarskih kolonija «Ravanica» 2002, Ćuprija i «Paleta», 2010, 2011, 2012, Beograd. Uz tekstove za izložbene kataloge samostalnih i kolektivnih izložbi, redovno objavljuje prikaze izložbi u Likovnom životu (Zemun), Slowo yu polonii. Biuletyn – Bilten Udruženja srpsko-poljskog prijateljstva, Beograd i Autorski otisak. Časopis za negovanje tradicionalnih grafičkih veština, Beograd, a eseje o likovnom stvaralaštvu u Koracima (Kragujevac) i Gradini (Niš).

Objavljivala i u: Sveske (Pančevo), Svet žena (Loznica), Kvadart, Refoto i Književne novine (Beograd). Urednik monografskog zbornika «Rajna Lazić. Svetlosni prosjaji. Akvareli» i pisac uvodnog eseja (Beograd, 2004). Član Mreže kreativnih ljudi, gde takođe objavljuje vesti, kritike i eseje. Bila član Saveta galerije «Glas» Beograd, 1997-2000, Umetničkog saveta ULUPUDSa 2006-2009, aktuelni član Saveta Galerije «A» i Galerije SKC Novi Beograd.

 

 

Nagrađena Nagradom Spomen-zbirke Pavla Beljanskog za najbolji diplomski rad 1969; Godišnjom nagradom ULUPUDSa za umetnički doprinos 2001. i 2004; Nagradom ULUPUDSa za životno delo 2012.

 

 

Predgovor za katalog izložbe slika: DUŠAN MIKONJIĆ, Salon `77, Niš 2006

 

O SLIKAREVOJ TAJNI I O POTRAZI ZA NJOM

 

Slikar vazda slika svoju tajnu.

U životu bi možda i da ćuti o njoj. Naizgled je sasvim prirodno da mu ne biste mogli ni reč izvući, ako bi to bila vaša namera. Ali, tajna je poput živog bića, svakim danom sve više narasta. Osnažena, ne može da otrpi ropstvo ćutanjem. Želi da se oglasi, želi da se prikaže. Ne daje slikaru mira ni spokoja, bocka i golica iznutra, grebe ako mora, dokle god ga ne izmori i on ne nađe način da je saopšti.

Slikar ne mora da kopa rupu u zemlji kao berberin cara Trojana, niti mora da u nju viče. Kao što je rupa u narodnoj bajci, tako će i slika postati mesto saopštavanja tajne koja se ne da prećutati.    

Izgleda kao da je to lako učiniti: olovka, pero ili četka, tuš ili boja su tu, i sve što treba jeste da je konačno obelodani, nju, svoju dobro poznatu tajnu, koja mu je i u snovima izlazila pred oči. On može da je vidi svakog trenutka, skoro da može i da je opipa, toliko je bliska. Kao da su srasli. Ali gle, čudno čudo pred njim! U času odluke da sa njom izađe na svetlost dana, ona mu suštinom izmiče. Znači, jeste mu poznata, ali nije upoznata: nije znao da je nepredvidiva, da žarko želi van a ipak bi da zadrži svoju kapu nevidimku. Ne bi da se ogoli u potpunosti. Zna ona bolje od svih tragača da potera prestaje u trenutku kada sve postane jasno, obasjano sa svih strana. Da time nestaju razlozi za traganjem.  

Slikar zato svoju tajnu saopštava posredno, u prenesenom značenju, ne bi li je učinio vidljivom a nedohvatnom. Upravo tako ona želi, tako traži od njega a da ni on sam nije svestan ovog zahteva. Podstaknut iznutra, on uporno i istrajno, u nebrojeno pokušaja, u desetinama, stotinama ostvarenja, ispisuje nove i nove strane o uvek istom poglavlju. I svaki put traži bolju, više odgovarajuću reč, prava slova, pravu oznaku, pravi potez, kako bi što verodostojnije prikazao simbol, alegoriju ili personifikaciju te plamene tačke najgušćeg tkiva na svetu - svoju tajnu.  

Jer, nije to ni neka bilo koja tajna, već ona jedna, posebna, jedinstvena, oko koje se vrti čitav njegov život, koja bi se možda mogla sažeti u ključno pitanje – zašto slikar slika? Ali, odmah potom nižu se i mnoga druga, jednako važna pitanja: zašto slikar mora da slika?! Šta je to u njemu što ga tera na taj čin? I kako on to prepoznaje? Kada u životu zasigurno zna da mora postati, da mora biti slikar?

Svakom umetniku pripada posebni trenutak prepoznavanja onog što mu je dato. Pre, ili kasnije u životu. Istina je ta, da nakon tog časka, uzmaka više nema. Ako ga je uopšte i moglo biti. Jer, veoma je kratak interval u kome je mogao živeti i biti nesvestan svog dara. Otud je poziv umetnika, verovatno, najuslovljeniji, jer dar nije samo nekakav dragoceni poklon koji treba prikazati u jednom veoma svečanom trenutku. On je tu zauvek, da bi bez prekida bio korišćen. Njegovi zahtevi ne miruju, on neprekidno poziva umetnika na odgovornost, na pažljivo, revnosno i promišljeno postupanje. Da upotpunjuje, nadgrađuje i razvija svoje darovano umeće. Takav se zahtev ne može ispuniti sa pola duše – umetnikov dar, njegov put i traganja obavezno uzimaju celu.

Postoji mogućnost i da neko propusti trenutak prepoznavanja onog što nosi u sebi. Ili iz nekih razloga nije u stanju da se odazove pozivu vlastitog dara. Taj se nikada ne može osećati celovitim, bio on svestan pravog razloga ili ne. Ne bili mu u koži!

Nazovimo sve to zajedno tajnom stvaranja. Makar i da je to određenje veoma udaljeno od svih, pogotovo pravih objašnjenja.

Jer, slikar je slikao zato što je morao, bio je tajnom svoga dara naveden, prinuđen, nateran. Nikad neću znati da li je odista želeo da saopšti, da li je odista želeo da obelodani svoju tajnu stvaranja. Štaviše, ne znam ni da li ja želim to da znam. Pitam se, takođe, i kada bih znala, ukoliko bi to bilo uopšte moguće, da li bih u tom slučaju njegovu tajnu mogla otkriti u potpunosti? Sve više sam uverena da niti je moguće spoznati je do kraja, a još manje potrebno. Veću čaroliju pruža igra skrivalice. Veću draž ima traganje, poniranje, uranjanje, uvek iznova, i iznova u tajnu jednog slikara. Ili u tajne nekih drugih.

 

O DUŠANU I NJEGOVIM TRAGANJIMA 

 

Dušana odista treba posmatrati dok slika.

Podjednako je zanimljivo i potrebno, ukoliko želimo odgovore bar na neka pitanja. Zanimljivo je pratiti dinamiku zbivanja na svim delovima pređenog puta do gotove slike. Paziti da ne promakne neki detalj, kako bi se uhvatio ritam sa slikarevim promišljanjima. Osvedočiti se u brzinu ruke koja hvata i sledi misao brzine svetlosnog bljeska. Biti svestan širokih amplituda u pokretima čitavog njegovog tela, koje u tim trenucima prelazi velike kilometraže, jureći za osvetljenom idejom. Biti svestan njegove nesvesnosti iz koje ona pristiže. Krišom zaviriti u njegove oči, prepoznati usredsređenost prekrivenog pogleda spavača i pokreta očiju, kojima prati odvijanje svoga sna. Pitati se, da li on već zna kako će izgledati kraj ovog sna? Ili se prepušta talasima onog što nazivamo nadahnuće, prepušta se jednom moćnom vođstvu? Sanjao on na javi ili ne, jedno jeste sigurno: Dušan veoma dobro zna gde koji potez treba povući. Ali, i gde se zaustaviti. Od mnogobrojnih – nijedan nije suvišan, ali ni jedan više nije potreban. Takođe, od množine upotrebljenih boja, svaka je na mestu, svaka daje podršku onoj do nje, ili onoj ispod, koja ljupko, nemarno, ili sneno proviruje. Postaje jasno da Dušan u postupku dobro zna šta hoće, i poznajući svoje mogućnosti, koje rešenje treba da traži. A radi to sa lakoćom i izuzetno dobro, upravo sa sigurnošću Onog-koji-zna.  

Nikad neću tvrditi da tokom posmatranja postaje sve jasno u vezi tajne stvaranja. Bez obzira na iščekivanja, fascinaciju ostvarivanja Dušanovog slikarskog dela ne treba propuštati. I treba se pripremiti na višečinu dramsku predstavu. Počev od podslikavanja. Ovaj prvi sloj je uvek iz više horizontalno, ili prepleteno postavljenih boja, prilično razređenih koje Dušan nanosi širokim, slobodnim potezima. One se slivaju, razlivaju, cureći na donje delove platna ili papira, a on preko tih potočića prelazi drugom bojom. Njegova četka ostavlja poneku partiju rasvetljenu, da bi drugde prešao bojom preko boje, iste ili različite, zarobljavajući svetlost u gustu senku. Kada završi podslikavanje, na momenat sve zaliči na veliki gvaš, sa apstraktnom kompozicijom, gde poneka zazvuči privlačno, čak završeno.

Na ovom mestu vredi postaviti poneko pitanje: jesu li boje za podslikavanje izabrane nasumično, ili se njima sluti karakter slike, odnosno daljeg toka drame? da li horizontale već unapred odvajaju planove buduće slike, odnosno predstave na njoj? i, da li je to neka vrsta pripreme za pejzažnu vizuru?

Kakvi god odgovori bili, potvrdni ili odrečni, tek, podslikane boje će odrediti valer nadređenim slojevima. Uticati na njihovu buduću punoću. Obogatiti strukturu čitavog slikanog sloja. Možda će ponekad proviriti originalna boja onog podslikanog i tako zaokružiti već uspostavljenu impresionističku atmosferu slike. U Dušanovom stilu izrazitog koloriste. Dešava se to pri ivicama, ili kada on brzim, energičnim potezima «skida» još sveži sloj gornje uljane boje. Pojavljuje se crtež u boji podloge, crtež koji određuje temu – sumarni portret ili figura. Ili, kada na isti način prekriva željeni deo slike kaligrafijom quasi slova u formi brzopisa - zapis jasno čitljiv jedino na likovnom jeziku. Na njemu, svaki je taj Dušanov znak opravdan i na svom mestu. Bio on u formi «rečenice», ili stajao samostalno, njegova je funkcija da pokrene žustrinu izraza čitave kompozicije, ili da načini potrebnu ravnotežu elemenata slike. Ekspresionistički manir ovih, kraćih ili dužih gestova, jedna je od osobina po kojima se prepoznaje Dušanovo slikarstvo. Jednako i po nežnosti i dobroti, koje vas zapahnu kao retko prisutne emocije u umetnosti uopšte. Humorna nota crtačkih tema već nije takva retkost, ali se i ona spretno uklapa u Dušanovu emotivnu strukturu.

A šta je ostalo od slikanja u zasanjanom stanju? Koji je to raskošni san Dušan preneo u sliku? Preobražavanje snova iz panoramskih, «trodimenzionalnih», «igranih» filmova moždanih talasa i oblikovanje prema likovnom obrascu, ponajbolje ćemo osmotriti u novom činu drame, u procesu gradnje slikarske teme, u slikanju samom. U čudesnoj koloritskoj igrariji slaganja pojedinačnih poteza jedan uz drugi, koji, poput neke još sirove, oblikom nedovršene slagalice, nagoveštavaju buduće likove u kompoziciji. Ili, prevlačenja bojenih slojeva na sloj, sloja uz sloj – ukrštanje i preklapanje, gde jedna boja naglo živne i zazvoni velikom snagom vlastite svetlosti uz neku oprečnu i u prigušenijoj gami.

Posmatranjem procesa nastanka jedne Dušanove slike, prisustvovali smo rađanju najlirskijeg slikarskog zapisa, koji se može evidentirati u tokovima naše umetnosti za poslednjih pedeset godina. Lirika između jave i sna. Gde nagoveštaji, lebdenja, treperenja i iskričenja suvereno vladaju površinom slika. Gde ulje, posredovanjem svetlosti zadobija akvarelsku lakoću. Gde je sve kako jeste i kako nije. Granice nema. Nema ni ograničenja. Dušan zaslužuje da bude nazvan pesnikom palete.

Pesnik naoko stvarnih, ali u situacionoj realnosti izvedenih slika, zapravo metafizičkih prostora.

Između neba i mora, kako je nazvao jednu svoju sliku, Dušan je smestio svoju glavnu tematsku preokupaciju - grad. Impresiju o gradu sa znakovitim atributima prisustva istorijskog hoda i kulturnih naslaga. Znači, grad u kome se živi od davnina. Nad čijim nebom dominira crkveni toranj. Ili kula. I tako, idući redom od slike do slike: Grad, Plavi grad, Zlatni grad, Kula, Most, Međica ..., sve sami putokazi boravaka, pamćenja i vizura izmaštanog – čitava biserna niska oslikanih iluzija, koje velovima zaogrću osnovnu temu: grad kao simbolična aluzija na prostor i vreme.  

Slutimo li sada sa više jasnoće osnovicu sadržaja njegovih slika?

Teme mogu biti veoma raznolike, poput petlova, koji su njegova posebna ljubav, ili stanovnika gradova - ratnika, pesnika, slikara? Ustvari, posredno sve je to deo urbane situacije. Jer, grad je kao neki njegov usud. On drži časovnik, koji otkucava protok Dušanovog življenja. Slušajući otkucaje, Dušan ga slika svakodnevno, već od ranih jutarnjih časova, pa dokle dostigne slikarski materijal. Ne snaga, ona je nepotrošiva. Kao i povod za inspiraciju. U njegovim delima, prirodno, veoma spontano i nadahnuto, već iluzivna slika realnosti postaje njena metafizička ostvarenost. Je li u takvoj slici grada skrivena šifra za Dušanovu tajnu? Pitam se, da li je on u taj, metafizički sadržaj odista smestio njeno dragoceno telo? Usudiću se da odgovorim potvrdno.   

Vesna Todorović, avgust 2006.

 

 

 

Predgovor za katalog izložbe: KATARINA ALEMPIJEVIĆ, KAOBAJAGI, GRAFIKE, GRAFIČKI KOLEKTIV 2007

 

U potrazi za Princezom ...

 

Jedan pogled - i shvatam kuda sam se uputila. Radosni treptaj se ponudio za putovođu. Boljeg nisam mogla ni da zamislim.

Spremna, uđoh u bajku. Ne u jednu, već u sve odjednom. A one, preplele čarna čuda, ne bi li ojačale moć gospodarice svega na svetu - Ljubavi. I njene prve pratilje – Nežnosti. Lukavice, uzeše obličje Princeze. Mislile su, niko neće razabrati. A oni, koji, poput Princeze, prebrode ista iskušenja? Ili, čitaju bajke? I opet, mislile su, nema takvih mnogo. Šta reći?

Princeza svih bajki živi u zamku oca kralja. Obretoh se u njemu. Iz odaje u odaju, nisam je zaticala ni u jednoj, uprkos želji da je sretnem licem u lice. Izmicala je, laka, kao okrilatila. Mogla sam čuti šušanj haljine, meke odjeke cipelica, caktave zvuke odlaganja predmeta. Njih jesam zaticala - tragove njenog postojanja.

Prvo prepoznah svilopređu za skupoceno ruho. Opipah reljefe zlatoveza. Privučena miomirisom, zagnjurih lice u tkaninu i usrknuh žudno tamjan rascvetalog kraljevskog vrta. Podizah redom dražesna ogledalca. U njima - uspomena na mili lik, u odrazu cvetnim laticama.

Prstima, pogledom, milovah jednu po jednu, sve lepšu od lepše, raširene lepeze. Romore saosećajno o Princezinim osećanjima, rasprhlih poput rosnih kapi, na njihova fina krila. Iz njenih uzdaha. Je li bila ljuta, čežnjiva, stidljiva, zagonetna, setna? Iz dana u dan, iz časa u čas, menjala je svoje kraljevsko raspoloženje. Hladeći se, ostavljala otisak duše.

Češljevi - puni njenih zlatnih vlasi. Spremala je svoju kraljevsku glavu za krunisanje. Birala je krune, dve je ostavila kraj postelje. Jednu zlatnu, drugu cvetnu. Oproštaj od devojaštva? Na mekoj, perjanoj postelji - zrno graška. Poslednje iskušenje ljubavnih snova? Je li pročitala u njima nagoveštaje pravog susreta? Da li je znala da prvo mora poljubiti žapca?

Slutim da jeste. Jer, ostavila je tragove buđenja iz stogodišnjeg sna. Kao i slike svoje svesti o ljubavi. I kako se to ona zbiva.

Ne pitajte me šta sam ja tamo tražila, neću vam odati tajnu i otkriti svoje snove.

 

... Katarina daje odgovor!

 

Doda još malo lišća (mora da bude blag) i

Prah samlevenih školjki (da bude tih).

Tako napravi papir.*

 

I blag i tih je njen papir, jer  u njegovim žilicama teče muzika Sunca i Meseca, šuma i livada, vetra i ptičjeg peva. Samo takav, šuštav kao svila, baršunast kao somot, svoj a podatan na vezove lišćem i laticama, ali i utisnutim crtežom – strasnim čitačem misli i osećanja, linija tankih kao vlas a ubedljivih kao reč sudije, samo takav papir, tako ukrašen, mogao je odgovoriti na bivstvo Princeze! Tajna njegovog nastajanja je beskrajna igra, čije odgovore kriju Katarinina nežna ćutnja, palacava radoznalost i kristalno znanje.

 

Katkad izvadi kost ili dve iz svog tela

I kaže: Na! Pravi sapun kao ostale žene!

Ona neće ni da čuje.*

 

Jer ona i nije kao ostale! Pokrenuta Ljubavlju, Katarina daje sigurne odgovore na ključna pitanja postavljena u ko-zna-kom bivšem životu: šta je svrsishodnije, biti Princeza ili Umetnica? Možda obe istovremeno? Preuzela je teško breme življenja sa udvojenom ličnošću. Istina, dvostruka datost otvara mnoge mogućnosti: razumeti i tumačiti suštastvo bajkovitih metafora – razumeti Princezu svih bajki, duboko doživeti svaki zaokret krugova na njenoj duševnoj spirali, sanjati i pokrivati se toplotom poezije, pretočiti istovetnom ubedljivošću i san i misao u likovnu ikoniku, u oblik i znak, u boju, u mnogo boja – minucioznim strpljenjem iluminatora, sigurnim potezom slikara, koji se uz čudesno razumevanje koristi simbolikom boja, i konceptualnim promišljanjem vajara. 

 

On se nasmeši. On priđe i kaže: Ako.

On izvadi još jednu kost. I

Napravi joj češalj.*

 

Čarolija nije slučajnost – ona počiva na znanju. Na sposobnosti da se njome rukuje a ne obezvredi nameravani ishod. Zadenuvši češalj mudre sigurnosti u kosu, Katarina nežno i čvrsto upravlja jedrima svoje čarolije, smišljene za ovu priliku. Znamo iz iskustva - ne samo za ovu!

 

*Milen Alempijević, Mrak od papira. Iz zbirke pesama Žablji med, Vršac, KOV, 2005, str. 17.

 

Vesna Todorović, leta 2007

 

 

 

Prikaz knjige VESNE KRMPOTIĆ «MJESEČEV SUNCOKRETt» i izložbe slika JAGODE ŽIVADINOVIĆ, ciklus «MESEČEV SUNCOKRET», obj. u dodatku lista DANAS

 

SUNCOKRET ZALJUBLJEN U MESEC

 

Krajem avgusta, u galeriji «Paideia» u okviru nesvakidašnjeg eksperimenta,  predstavljeno je jedno literarno i jedno likovno ostvarenje na istu temu: književnica Vesna Krmpotić napisala je knjigu «Mjesečev suncokret», a slikarka Jagoda Živadinović je realizovala istoimeni ciklus slika. Knjiga i katalog su objedinjeni koricama, označavajući delotvoran spoj stvaralačkih napora dva kreativna duha. Knjigu-katalog je objavila «Mastermedia», beogradska kuća koja izdaje knjige Vesne Krmpotić.

Već prva rečenica knjige otkriva razlog za uzbuđenje: jedan suncokret se zaljubio u Mesec, a sklanja se od Sunčeve vatre! Međutim, Suncokret je neko ko se ne plasi što je drugačiji, on živi za svoju ljubav. Za hrabrost biva nagrađen na način koji niko ne očekuje.

Ova izuzetna knjiga početno predstavlja svojevrsnu žanrovsku zagonetku. Njene pripovedno-poetske odlike ostavljaju prilično otvoren prostor pitanju da li je to bajka ili basna, basnoliki roman ili kraći ep. Kratkoća «Mjesečevog suncokreta» poslužila bi i svrstavanju među pripovetke, no sumnju odmah pobuđuje podela na poglavlja sa istaknutim naslovima. Iako je poneko kratko poput haiku pesme, ne mimoilazi ga preobražajna situacija, jedna od osnovnih osobenosti ovog dela. Uobičajena jezgrovitost skazanja Vesne Krmpotić sa lakoćom nadgraduje glavni tok radnje, držeći čvrsto na okupu nizove njenih podstanica. Razlog da zaključimo kako unutrašnje vreme zbivanja, potrebno da glavni junak dođe do spoznaje sebe i svog mesta u univerzumu, predstavlja ključ za kategoriju romana.

Određivanje vrste kojoj ovaj roman pripada, vodi ka specifičnom tipu ljubavnog štiva: u metaforičkom ruhu sa lirskim ukrasima, čija svrha nije samo snižavanje visokih akorda drame na putu glavnog lika do katarzičke poente, već je i mimikričan zasen njegove duhovne ravni. Spisateljica je raskošni trezor svojih iskustava pretočila u delo stilizovano do amblema ličnog, ali i univerzalnog mita.

Za ljude koji su radi gonetanju simboličkih prikaza, ovaj će roman biti prava poslastica, jer je čitav satkan od slika prenesenog značenja, čiji se reperi neizbežno moraju potražiti na više ravni. To uvodi čitaoca u duboku sondu, čiji zidovi ocrtavaju slojeve raznolikih znamena, sa značenjskim vrednostima i posebnog i opšteg. Dotle uljuljan u bajkovitost kazivanja i empatički zahvaćen emocijom, čitalac se pretvara u pustolovnog, ali analitičnog arheologa. Njegova svest prati predočenu inicijaciju, usvajajući je kao vlastitu, što ga dovodi do dvostrukog prepoznavanja: s jedne strane, oseća se kao učesnik jednote sveta, a na drugoj je osvetlio veoma ličan sloj koji pripada samom piscu, predstavljen ruhom od tananih niti draguljnih, unikatnih reči Vesne Krmpotić, velikog pesnika i literate. Izatkani sublimat, radi zaogrtanja ranjivog konteksta vlastitog životopisa.

Ovo razmatranje ne zaobilazi dimenziju od značaja za svaku analizu - korene i nasleđe. Pre svih, prepoznajemo ono što nam je prostorno bliže: svojim korenima sadržina knjige ponešto crpi iz biblijskih izvora - težinu i dostojanstvo iz Postanja, a suptilnu mističnost metaforike iz proročkih navešćenja starozavetnih prefiguracija i lirski prefinjene Pesme nad pesmama, čije je pravo, duhovno značenje kriptogramski skriveno. Baš kao u «Mjesečevu suncokretu». Ali, pisac je poznata svetska putnica predelima duha, unutar svih vrsta ljudskog iskustva i stvaranja – mitološkog i religioznog, lingvističkog i literarnog, filozofskog i likovnog. Dobar poznavalac ovih domena, ona mirno može da svojata i zahvata iz svekolikog nasleđa, koje kratko nazivamo Istok i Zapad, Sever i Jug.

Slikarka Jagoda Živadinović brodi besprekorno spremnim čulima za najtananija opažanja u prilikama lucidnih navigavanja kroz čudesne prostore duha. Iskustva pretače u slike, koje očituju poreklo iz vizija, nastalih na izvoru neposrednih razloga za postanak svih stvari. Uporno i dosledno Jagoda sledi poruku tog više nego budnog stanja, ovaploćujući slikama ishode dubokih pronicanja. Zato kao izvesnu svrhu nastajanja ovih slika, prepoznajemo začudna otkrića o poretku i odnosima čoveka i univerzuma.

Nije nikakvo čudo da je bila snažno izazvana poetskom čarolijom romana i dubinom smisla, na koji je odgovorila samosvojno, slikama nikad jačeg kolorističkog sjaja, koji podržava oblike, daje im život, otelotvoruje ih u prostoru, osvetljava njihovo postojanje. Učitan u koridore slike, kao neki živi entitet, kolorit je uskladio svoj aktivni odnos sa namerom umetnice. Na planu njegovog značenja, on je ravnopravni partner kompozicijskom dizajnu u građenju likovnog okvira, ali i superiorni vodič u smeru poetike mističnog, koja se po prirodi svojih razloga bavi susretom i spojem. Neuobičajeno su razigrane i linije njenih osobenih i vazda složenih, geometrizovanih konstrukcija, gde su kao i obično suštastvene stvari prevedene na jezik dobro znanih simbola - kvadrata, kruga i trougla. Jednostavnost bazične leksike Jagodinog likovnog jezika, obrnuto je proporcionalna složenosti semantičkog zahteva. Ono što je na prvi pogled pitka, nenamučena geometrijska apstrakcija, uveliko je zamaklo u predele ezoterije.

U suočenju sa Jagodinim moćnim slikama, postaje jasno da oko nije jedini medijum, koji prati puteve iz njih. Sluh je neophodan radi dokučivanja apstraktnih tonova muzike sfera, učitanih u vibrirajuću arhitektoniku Jagodinih notnih sistema, u nizove preseka pravih u poentirajućim tačkama, ili u susretima sa kružnicama i ulivanju u njih. Čitav taj geometrizirani ispis, podstrekavan nesputanom snagom horova boja, nastoji da obelodani tvorački tonalni kod unutrašnjeg i spoljašnjeg univerzuma. U svemu tome čovek lako gubi sebe, ukoliko čulima ne pridruži neprikosnoveno umeće duhovnog putovanja. Tek onda može da na pravi način sledi znakove, koje umetnica postavlja u imaginarnom prostoru slike, predočavajući različita, veoma istinita, veoma stvarna zbivanja na vlastitom unutrašnjem putu.

Ovaj ciklus slika, naslovljenih stihovima iz knjige, vidljivo je diferencirao slojevitost prostora, obasjavajući posebnom svetlošću pozornicu na kojoj se odvija ključni čin drame suncokreta zaljubljenog u Mesec, radi kojeg je čitava likovna, odnosno lična avantura i preduzeta. Umetnički iskaz Jagode Živadinović oduvek otelotvoruje neuhvatljivo, nazovimo ga Područjem Staništa Svetlosti. U kome je ona, poput Suncokreta prepoznala sebe.

 

Vesna Todorović, 2006 godine

 

Predgovor za katalog izložbe slika: ŠEMSA GAVRANKAPETANOVIĆ, ciklus «Poruke iz daleka, tragovi komunikacije», Paviljon u tvrđavi, Niš 2006.

 

SLIKARSKA TIHOVANJA

 

Ugled umetnika je sjaj plemenitog porekla. Kao i sve što iziskuje promišljeno, temeljito i pažljivo odgajanje. Uključujući ulaganje u vlastitu ličnost.

Auru svoga ugleda Šemsa Gavrankapetanović nosi sa blagom uzdržanošću plemkinje, koja zna da ispod jednostavnog ogrtača nosi skupocenu bisernu ogrlicu. Njen ugled se pribirao u godinama predanosti i strasnoj posvećenosti umetnosti, što se pretapalo u mnogobrojne izložbe, nagrade i zaslužene pohvale kritičara, u učešće u bezbroj kolonija, gde je bila vazda dobrodošla ličnost. Šemsin ugled je verno ogledalo njenih umetničkih i ljudskih kvaliteta.

Njeno je slikarstvo prošlo prirodne razvojne mene: odraz snažnih ličnih emocija, uz boje umetničkih težnji određenog vremena, išle su na ruku manifestaciji ekspresivne gestualnosti. Sa druge strane, osmišljen sadržaj poreklom iz literarne podloge životnih iskustava, uvek je crpla iz odgovora na pitanja postavljenih sebi pred spoznajama svih vrsta. To znači da, iako Šemsu u slikanju, shodno zakonima umetničkog stvaranja, prevashodno vodi intuicija, jednako blizak izvor likovnog oblikovanja predstavlja i promišljanje vlastitih stavova u odnosu na stvarnost. To se po nepisanom pravilu odrazilo na poetiku i ikonografiju slika.

Uvid u celokupnost njenog rada osvetljava stvarni cilj Šemsinih umetničkih istraživanja, koja je ona, svesno ili ne, zasnivala na jednoj od ključnih životnih tema: kako slikarskim jezikom izraziti vlastito duboko, uz to veoma složeno osećanje prolaznosti i propadljivosti. Osećanje, koje je u najbliskijem srodstvu sa pitanjima smisla života, odnosa života i smrti, dobra i zla, odnosno svetle i tamne strane sveta i ljudske prirode. Ova tema je tokom decenija stajanja ispred štafeloja prošla priličan broj transmutacija, putem različitih likovnih formulacija: u ekspresivnom, silovitom suprotstavljanju svetlih i tamnih partija slike, u cepanju, gužvanju i aplikaciji tkanina i drugih neslikarskih materijala, koji od slike stvaraju objekat. I danas njena slika ostaje neka vrsta objekta, u vidu likovne metafore za zid čije je fasade naružio zub vremena i ljudski nemar. Na njima caruje zapis, sofisticirani grafit, koji šalje svoju delikatnu poruku o krugovima koji se ponavljaju, krugovima spasa i uništenja, unutar čitavog ljudskog istorijskog vremena - od trenutka prvih znakova pisma. Šemsinu sklonost izražajnosti rustične fakture odlično interpretira njenom rukom izrađeni papir. Vlastita svedočenja i stav kulturnog bića iskazuje poetikom svedene narativnosti, izražavajući se vrstom kolaža, čiji je najbliskiji srodnik palimpsest. Prema takvom uzoru, ona aplicira nagorele ostatke knjiga stradalih u varvarskim pohodima. Takođe i lične crteže, koji beleže mesta pohođenja, pisma lične prirode, te slova ispisana ili izrezana u linoleumu, ili, poput negativa istih slovo - otiske te ploče u vlažnoj pulpi papira. Boja nema prvenstvo, ona je umirena likovna podrška slojevitoj masi koja se kolažira na podlogu.

Metafizički karakter ovog problema, rođenog u Šemsinom biću koo prirodni ishod njene kontemplativne i poetske, ali i skrovito strasne prirode, našao se u odeždi likovne metafore. Mudrim uvidom, Šemsa je nju prepoznala u liku najznačajnije čovekove kulturne tekovine - u pismu.

Kao i život, i pismo je obeleženo sugubošću postojanja: propadljivom materijom na kojoj je izvedeno, ali neuništivo kao proizvod saznanja, jer se pismenost generacijski prenosi i nasleđuje. U takvom kontekstu, pismo se iznova pojavljuje kao metafora: pojedinačno-kolektivnom, istorijskom sećanju ljudi. Ovaj smisao je našao svoje čvrsto utemeljenje u semantičkoj poruci Šemsinih slika, što njih postavlja u ulogu osobene vrste spomenika sa subjektivnim komentarom. Takvo određenje je pojačano i potvrđeno tehnologijom izrade slika: drvena ploča kao podloga, na koju se nanose slojevi boje i papira, i linoleuma. Perforacija jednog sloja, otkriva bojeni identitet prethodnog. Lepak za drvo sve to zaleđuje u monolitnu masu, te slika postaje pseudo-epigrafski spomenik - nalik izvornicima pisma urezanog u tvrde materijale, koji su lakše odolevali zubu vremena.

Uvođenjem slova u svoje slike, umetnica je, ustvari, izrazila dva nastojanja: da slovna obeležja raznovrsnih pisama sa naših, balkanskih prostora uvrsti u redovni likovni rečnik, bez potrebe da ih ulepša kaligrafskim postupkom, služeći se njihovim svedenim grafizmom isključivo prema zakonima likovnosti slike, zanemarujući svaki redosled koji bi prizvao neko literarno značenje; i drugo, da u kontekstu vlastitog oduševljenja predačkom baštinom iz raznih epoha, izvuče na svetlost dana iz prašnjave istorije pisma ubedljivu jednostavnost i lepotu znakovlja, kojima se podjednako beležila i lepa misao, i svedočenje tragičnih istorijskih prevrata.

 

Vesna Todorović, decembra 2006.

 

Predgovor za katalog izložbe: 10 GODINA SCENOGRAFIJE I KOSTIMOGRAFIJE, Konak kneginje Ljubice, 2009

 

TVORCI SCENSKE LIKOVNOSTI U PRVOM DESETLEĆU NOVOG MILENIJUMA

 

Deset godina umetničkog stvaranja možda deluje skromno kao jubilej, a pogled koji taj period nastoji da obuhvati - bez većih pretenzija. Međutim, usredsređen na likovno oblikovanje pozorišne/filmske scene, uključujući i izgled aktera u njenom prostoru, on će osvetliti vrtlog unutar pravog lavirinta zbivanja, nalik organizaciji užurbanog mravinjaka. Zahvaljujući izložbi, deo tog lavirinta oživljava u specijalizovanoj vizuri.

Bez namere da bude selektivna, ova izložba predstavlja decenijski segment neprekidnog stvaralačkog procesa i delatnosti članova Sekcije scenografa i kostimografa ULUPUDSa, bez čijeg autoritativnog prisustva nijedna scena ne bi imala svoj karakter. Ona je dokument od prvorazrednog značaja, jer u jednom prostoru sabira deset godina života većine scena u našem gradu, u čitavoj našoj zemlji. Nudi uvid u različitost stilskih opredeljenja i shvatanja, u prilagođavanje i promene, u primenu, stilizaciju ili potpuno odbacivanje tradicije i primerenih estetičkih principa.  Zato omogućava i neophodno analitičko sondiranje scenskog sveta čudesa, čiji imaginativni kreatori stvaraju aluzije na život i iluzije na temu njegovih istina.

Predstavljanje najboljih ostvarenja preko trideset izrazito aktivnih umetnika scenografije i kostima tokom proteklog desetleća, veoma je ozbiljna, štaviše ekskluzivna prilika da se pred radoznalošću, podjednako i laika i stručnjaka, otvori presek množine slojeva i omoguće još neki zanimljivi uvidi: u saradnju dveju generacija - profesora i bivših studenata, ili saradnju među umetnicima generacijski manje drastičnih razlika, ali uz određen hijeratski odnos u oba pravca, u saradnju jednakih, bilo da su u pitanju dobro poznati stvaraoci, ili tek početnici, u rad ustaljenih tandema scenograf-kostimograf, koji iz predstave u predstavu funkcionišu kao jedinstvena misao. Veoma važan sloj se odnosi na opredeljenje pojedinaca između dve scene, pozorišne i filmske, ili na podjednako prisustvo na obe. Kao što nije mala razlika u pristupu pri opredeljivanju za scenu namenjenu deci, ili odraslim gledaocima. Bilo da se, u bilo kom slučaju, radi o izazovu različitog kreativnog odgovora, ili, što nikad nije zanemarljivo, o poštovanju ponude za posao. Novi sloj otkriva likovno-scenska rešenja, koja nisu uvek uobičajena, ali niti jedinstvena kao pojava, kada jedan umetnik/umetnica objedini svojim ostvarenjima oba zadatka, i scenografski i kostimografski.  

Uloga scenografa i kostimografa u oblikovanju karaktera predstave, ili filma, ne samo da je od suštinskog značaja, već je njihov doprinos nezaobilazan. Predstave nisu samo reč i gluma, već i pojavnost scene i aktera na njoj. Elemenat učešća u strukturi ovog slojevitog jedinjenja duboko je i nerazdvojno isprepleten sa sadržajem, motivima i rediteljskom misli. Međutim, uobičajeno je da se taj elemenat izdvojeno osvetli jedino u slučaju, kada neko poželi ili ima zadatak da se posebno osvrne na uspešnost likovnog doprinosa. Prateći pozorišnu ili filmsku kritiku, svedoci smo da se skoro bez izuzetka ovim stvaraocima posvećuje samo jedna rečenica, najčešće bez i jednog jedinog epiteta, koji bi makar elementarno ukazao na postignuće sklada sa svim važnim gradivnim sastojcima jedne predstave ili filma.

Postavlja se veoma ozbiljno pitanje: da li kritika smatra taj doprinos manje važnim, ili je nedorasla za realnu procenu na polju složene likovnosti scene? Nije nam namera da na ovom mestu odgovaramo na tako teško pitanje, međutim, neizostavno treba podvući kako složeni likovni okvir za scenske sadržaje - ostvarenje velikog napora i višeslojnih saglasja među njegovim stvaraocima - predstavlja vizuelni reper gledaocu, neophodno polazište pri upamćivanju celine scenskog događaja. Reči izgovorene na sceni neosporno imaju snažan intelektualni odjek u svesti gledaoca, ali njihov eho stabilizuje upravo slika, darujući sećanju konačan oblik. Ovakav rezime obavezuje na sagledavanje izložbe kao rečite poruke, ali i poduke.

 

Vesna Todorović

 

 

 

 

kanon37@gmail.com